Beogradski mediji (1983): Dimije simbol muslimanskog radikalizma

2769

Uvodna napomena: Koliko je jugoslovensko društvo, a i sama Jugoslavija kao država, bilo na silu i vještačka tvorevina, najbolje pokazuju dešavanja koja su uslijedila nedugo nakon smrti diktatora Tita. Već 1983. godine u Jugoslaviji je bujao nacionalizam, a fašističke parole i pozivi na linč bile su rasprostranje među tadašnjim srednjoškolcima (u nemuslimanskim sredinama). Autor priloga iz 1983. je poznati srpski novinar i kolumnista Vanja Bulić, no, da su Srbi već nakon smrti Tita znali šta žele i koji scenario se sprema, najbolje govori bujanje nacionalizma kako na srpskoj, tako i na hrvatskoj strani, međutim, ne može biti da su samo Srbi nacionalisti, treba napraviti neki balans. U prilog tome, kao razlog zabrinutosti zbog muslimanskog nacionalizma, beogradski novinar naveo je primjer muslimanskih srednjoškolki iz Teočaka, koje su na bajram obukle dimije. I tako, prema beogradskoj propagandi: nošenje dimija jednako je opasno kao kada  srpski srednjoškolci pozivaju na linč i progone Šiptara. Priredio: Resul S. Mehmedović

U prilog, cijeli teksti iz 1983., autora Vanje Bulića.

April 1983: Šta se uistinu zbiva? Otkud takve pojave? Kako je moguće da mlade ljude vaspitavane u duhu bratstva i slobodarstva privlače virovi mržnje! Da li su posredi nesporazumi, pojedinačni ekscesi, ili zlo koje je pustilo korene? Ova pitanja postavili smo učenicima srednjih škola iz desetak gradova Srbije…

Učenice IV razreda škole “Dr Dušica Stefanović” (bivša Peta beogradska gimnazija) u Beogradu poslale su nedavno jednom beogradskom omladinskom listu pismo sledeće sadržine:

“Ko mrzi Šiptare neka povuče crtu”.

Ovaj napis se pojavio na jednoj stolici u našoj školi. Crnim flomasterom.

Bilo je tridesetak crtica.

Na jednom času geografije: “Arabljanski moreplovac Masuda iz desetog veka pominje u jednom svom spisu plemena sa Balkana – Serbje i Harvate. Za Serbje kaže da su vrlo opasni i da ih se svi boje… ” “I Hrvati”, jedva čujno, podsmešljivo dodaje nevidljivi glas iz pozadine. Pri pomenu imena Serbji i Harvati – opšti žamor.

Na trećoj klupi srednjeg reda u kabinetu za engleski jezik urezano je chetnik. Prodaju se odlikovanja iz prvog svetskog rata. U modi su – kokarde. Na ponekoj jakni izvezen – srpski grb.

Čas engleskog jezika početkom godine. Jedna učenica priča utiske sa letovanja u Zagrebu. “Jesi li nosila pasoš?” (opet glasovi iz pozadine). Nečija ruka je ispisala na zidovima: “Srbija – Republika!” i “Long live Serbia!”

Borimo se protiv malograđanštine, okorelih moralnih predrasuda, okamenotina civilizacije, kukavičluka, oportunizma, laži, poltrona, političkih malverzacija, gnušamo se nad aparthejdom u Južnoj Africi, borimo se za slobodnu ljubav.

“Ko mrzi Šiptare, neka povuče crtu”.

A ipak, neko od nas mrzi, čak poziva i druge da mrze. Nikako da dovoljno zamrzi predrasude u sebi. Sve se to dešava u školi: gde učimo o nacionalizmu i šovinizmu, ali kao o apstraktnim pojmovima, na “dalekim” primerima.

Nacionalizam je od uvek bio društveni problem, a ne naš.

Nacionalizam i šovinizam se, kao i socijalistički patriotizam, uče. Ko su učitelji te ideologije mržnje? Nastavnici? Roditelji? Prijatelji? Literatura? Film? Pozorište? Podzemlje koje – što štampa, radio i televizija više ćute – sve više, glasnije i ubedijivije priča svoju verziju o našim “golubnjačama”?

Ili je reč o nezadovoljstvu zbog zamagljene perspektive, nesigurnosti kako studirati i gde raditi, raštimovane škole, ekonomske krize, poremećenog sistema vrednosti?

Možda je svih onih tridesetak crta mržnje povukao jedan čovek. Zbog bolesne želje da svojoj ideologiji udahne veću snagu i masovnost od realnosti. Možda je isti čovek napisao sve one druge parole.

Ali, to nas ne čini spokojnim. Jer, taj čovek (ili ta grupica) nije negde drugde, u Baskiji ili drugoj republici, bar u drugom gradu. ON (ili oni) jeste tu, pored nas, dve-tri klupe levo ili desno, napred ili nazad.

Zato je nacionalizam, pre svega, naš problem.

Svi imamo svoju užu domovinu, ali ne razlikujemo po osećanjima kojima smo vezani za nju po kvalitetu ljubavi. Nacionalizam i šovinizam starijih preti sadašnjosti, nacionalizam mladih preti budućnosti.”

Šajkače i dimije

Nacionalistički ispadi među mladima, njihovo agresivno ponašanje, zlonamerno isticanje nacionalnih simbola sve češće iritiraju javnost. Taman se stiša bura oko jednog “nestašluka” u neprikladnom dekoru nacionalnih obeležja i obojenog falš ideologijama, iskrsne novi.

Skoro je godina dana kako su po fasadama zgrada u Ljubljani osvanule fašističke parole “ukrašene” kukastim krstovima jedne grupice mladih pankera.

U Svetozarevu se još nije smirilo uzbuđenje oko grupe od tri učenika, kako se navodi u izveštajima iz ovog grada, čije se ponašanje nije podudaralo sa nekim pravilima škole. Zamereno im je da su želeli da marksistički kružok vode na svoju ruku, ideološki neprihvatljivo.

Sudija za prekršaje u Subotici izrekao je kaznu od 60 dana zatvora dvojici mladića “osnivača” pank-nacizma u ovom gradu. Iz školskog centra u Ivangradu nedavno su isključena trojica učenika zbog pokušaja da ožive četničke tendencije.

U selu Teočak, kod Ugljevika, učenice su na bajram došle u dimijama, mada ih običnim danom ne nose.

Na utakmicama, umesto sa šalovima i kapama s klupskim bojama, navijači se pojavljuju u šajkačama. Šajkače se sve češće vide i po ulicama na mladićima obučenim u farmerke, ili utegnutim u elegantna odela, bez i jednog drugog dela nacionalne nošnje.

To nije moda – ukazuje se preko štampe, radija i televizije i na mnogim društveno-političkim skupovima.

Šta se to, uistinu, zbiva? Otkud ove i slične pojave? Kako je moguće da mlade, vaspitavane u duhu bratstva i slobodarstva, povlače virovi mržnje? Da li su posredi nesporazumi, pojedinačni ekscesi, ili zlo koje je pustilo korene?

Ova pitanja postavili smo učenicima srednjih škola iz desetak gradova Srbije u želji da saznamo koliko nacionalizma, agresivnog
ponašanja i neodgovornosti ima u školskim klupama. Da li je moguće da se takve zlokobne pojave začinju u školi, u kolevci drugarstva za koju se u poslednje vreme sve češće govori da je kao gnezdo koje prokišnjava?

Komunisti drugog reda

Zoran Troter, učenik škole “Sedam sekretara SKOJ-a” u Knjaževcu, smatra da su sve te pojave među mladima naduvane i da se često piše samo pisanja radi.

– U mojoj školi učenici su od prvog dana naglas čitali sve izveštaje o “svetozarevačkom slučaju”. Poslednji izveštaj sa sednice Opštinskog komiteta nas je sve uverio da je bilo preterivanja, da su neki ljudi u Svetozarevu skupljali političke poene, jer su tobože otkrili žarište nacionalizma s kojim su se “oštro obračunali”.

A toliko je oblaćena omladina Svetozareva. Što se ne napiše kako će proći oni koji su davali pogrešne informacije? Njima neće faliti
ni dlaka s glave, a optuženi su mladi koji će posle takvih prozivki, verovatno, drugačije meriti mnoge odnose u društvu.

Svi znaju da je u školi nemoguće organizovati bilo kakvu tribinu, sastanak, marksistički kružok a da nastavnici nisu upoznati sa sadržajem – kaže Zoran Troter.

Šta učenici misle o svojim nastavnicima? Koliko oni mogu bitno da utiču na njihovo opredeljenje?

Poznato je, na primer, da partijske organizacije u mnogim školama rade podeljeno. To nije po Statutu SKJ, a ipak se događa. Kako?

– Ja sam učenica drugog razreda i član sam Saveza komunista. Verujte da me zaista boli što se pojedini sastanci održavaju bez prisustva učenika. Izmišljeni su aktivi komunista – učenika i aktivi komunista – nastavnika. Mi dođemo kao komunisti drugog reda, jer nas ne pozivaju na sastanke kada se odlučuje o nekim važnijim pitanjima.

Među učenicima se priča kako nastavnici, u stvari, ne žele da mi vidimo kako razgovaraju o ličnim dohocima, kako se ponekad i svađaju.

Zašto da ne vidimo, pa i oni su ljudi sa svim manama i dobrim osobinama? U novinama često čitam tekstove o problemima obrazovanja, a u njima nastavnici uglavnom govore o ličnim dohocima i o tome kako su malo plaćeni. To je, verovatno, istina, ali ima i drugih tema o školi – kaže Daniela Popović, učenica škole “12. septembar” u Negotinu.

Daniela je primljena u Partiju u drugom razredu. U većini škola, kao da je postalo pravilo, učenici se u Savez komunista primaju tek u četvrtom razredu. Među brisanim mladim komunistima najviše je ovakvih omladinaca.

Oni nisu spremni za partijski život, ne “odvezuju” se na vreme, pa se podsete svoje moralno-političke podobnosti tek kada počnu sa slanjem molbi na konkurse za prijem u radni odnos.

Jurnjava za poenima

Olivera Benjić iz škole “Sveta Đorđević” iz Smederevske Palanke kaže da u njenoj školi za prijem u Savez komunista predlog daje omladinska organizacija i da tada nema kiksa.

A dešavalo se, kaže Olivera, da ponekad učenike predlažu nastavnici isključivo zbog toga što su odlikaši. To ljuti ostale učenikekomuniste, jer petice ne mogu da budu uslov za prijem u Savez komunista.

Na pitanje šta je glavni uzrok siledžijskog ponašanja mladih dobili smo zapanjujući odgovor: sadašnji sistem školovanja. Učenici su naterani na takmičenje, na jurnjavu za poenima koji omogućavaju neko lepše zanimanje, bolje reći prohodnost na “kancelarijske” fakultete, u novinare umesto u KV bravare i slično.

– U školi je sve manje šaptanja – kaže Zoran Troter – jer smo primorani na rivalstvo. Mi skoro svake godine menjamo razred. Novo društvo, tek se upoznaš i – gotovo. Kako u takvoj situaciji da postanemo prisniji, da se više družimo.

Nekada su najbolji bili školski drugovi, a danas su čvršća prijateljstva iz kraja, kako se to kaže.

Agresivno ponašanje je direktan odgovor na smanjeno druženje. To je mislim logična posledica.

Gledajte one momke iz Beograda koji su krenuli da ubiju svog vršnjaka. Oni su krenuli, u stvari, da se obračunaju sa grupom iz
drugog kraja grada. Oni su za njih bili stranci, a žive u istom gradu. To se ređe događa u malim mestima.

Poučan primer roditelja

Da li je siledžijsko ponašanje samo ono koje se manifestuje kroz tuče i napade? Psiholozi kažu da je ono svojstveno osobama sa nižim koeficijentom inteligencije. A odlični učenici? A devojke? Svi naši sagovornici se slažu da i odlikaši imaju svoje metode koje se ne ogledaju u sevanju pesnice, ali su perfidnije, manje upadljive.

Odlikaši su često spremni da vrše pritisak na nastavnike, zahtevajući više ocene, bolji tretman u odnosu na ostale učenike. To vide od svojih roditelja koji dolaze u školu da bi intervenisali za svog mezimca.

O metodama devojaka ne treba posebno govoriti: koketiranje, nehajno pokazivanje kolena…

Nacionalizam, fašisoidno ponašanje, šovinizam uvlače se i u školske klupe. Ali se, kažu ovi mladići i devojke ne piše i ne govori na pravi način. U školama se, takođe, ne reaguje kako bi trebalo kada dođe do nekog ekscesa.

– Kod nas u Velikom Gradištu su se jednom pojavili kukasti krstovi

– priča Marina Dašić, učenica škole “Boris Kidrič” u Velikom Gradištu. – Samo par komada, nacrtani u školi. Odjednom počelo je zataškavanje, kao da se ništa nije desilo. Razmišljala sam zašto su se tako ponašali.

Mislim da su smatrali da će, ako sakriju od javnosti, drznici možda pomisliti da nije bilo nikakvog efekta i da se neće ponovo usuditi na provokaciju.

Na sreću crtanja nije bilo ponovo, ali je efekat bio obrnut jer se među učenicima i građanima dugo pričalo o tom događaju.

Kada se nešto prikriva, jasno je da će se o njemu još više pričati. Trebalo je da o tome svi razgovaraju, da se održi i neki javni čas, da se otvoreno kaže da se zna kako su neki nacrtali kukaste krstove.

Mislim da bi na jednom takvom skupu oni koji su to uradili mogli da po reakciji ogromne većine učenika shvate šta misle o njihovom postupku.

Mesto za provokaciju

Sličan incident dogodio se i u Požarevcu. U školi “Jovan Šerbanović” jedno jutro osvanuo je kukasti krst.

– Zaista nije bilo potrebno da iko interveniše, jer se kukasti krst pojavio na mestu koje i zaslužuje. Neko ga je nacrtao u klozetu, u klozetskoj šolji. I, naravno, začas je izbrisan. Siguran sam da je svakom od nas bilo milo što se taj fašistički simbol našao na takvom mestu – kaže Dubravko Simić.

On tvrdi da se nacionalizam među mladima sreće najviše u novinama. U svojoj školi on ga ne oseća.

– Kakvog razloga ja imam da mrzim svog vršnjaka iz druge republike? Verujte, među mladima takva osećanja su veoma retka, a i ako se jave, posledice su isforsiranih razgovora na televiziji, u štampi. Razgovori o nacionalizmu počinju kasnije, kada ti pune glavu nekim informacijama u koje nisi siguran, a koje treba da pokažu kako je ovaj ili onaj narod nadmoćniji ili ugroženiji. Zašto bih ja sada iz čista mira počeo da se ponašam nacionalistički?

Upotreba nacionalnih simbola

Kako onda objasniti naglu želju za nošenjem nacionalnih simbola? Da li mladi razmišljaju o efektima koji iz toga proizilaze?

Nebojša Stanković iz Niša, učenik škole “Dimitrije Tucović”, pominje svoje dedove i pradedove, koji su nosili šajkače. Danas je drugo vreme, drugi običaji.

Nekad se nešto nosi iz pomodarstva, kaže, podsećajući na intervju Bogdana Bogdanovića koji kaže da su po sličnom principu nošene francuske kape, marinska odeća… Čisto pomodarstvo, želja da se bude drugačiji!

– Ko je prebacivao mladima kada su masovno nosili američke vetrovke sa američkom zastavom na rukavu. Niko. A u to vreme Amerika je ratovala sa Vijetnamom sa čijom smo se borbom solidarisali.

To su bile vetrovke kakve su upravo nosili američki vojnici na frontu. Zar to nije bio veći greh od onoga kad neki moj vršnjak stavi šajkaču na glavu? To što se ja osećam Jugoslovenom nikako ne može da izbriše pripadnost mom narodu. Ljubav prema svom narodu ne može da preraste u mržnju prema drugom narodu u to sam siguran.

Zamislite Brankovo kolo bez narodnih nošnji. Hoću da kažem da i ako na pogrešan način upotrebe nacionalne simbole, mladi sigurno, to čine nesvesno, upadajući najčešće u nečije igre u koje su uvučeni zato što nedovoljno poznaju stvar – misli Nebojša Stanković.

Oni koji su čitali već pomenuti intervju Bogdana Bogdanovića sigurno će se setiti dela u kome se govori o sredini u kojoj nastaje
nacionalizam.

Bogdan Bogdanović smatra da je kolevka nacionalizma – malo mesto, učmalija sredina.

Šta učenici o tome misle, tim pre što se uglavnom piše o “slučajevima” u većim gradovima?

Rade Ilić, učenik škole “Vuk Karadžić’ iz Ljubovije, ne slaže se sa ovakvom ocenom.

– Mogao bih da govorim o mnogim primerima iz moje Ljubovije koji govore suprotno. – kaže on – Zašto bi nacionalizam bio izraženiji u manjim mestima? Mladi su isti i u selu i u gradu, i u malom i u velikom mestu. Mi smo na granici sa Bosnom i Hercegovinom, deli nas Drina.

Siguran sam da smo više zajedno nego mnogi učenici iz dva najbliža grada u bilo kom delu zemlje. Loznica je, na primer, mesto u kome je gotovo podjednak broj učenika i sa ove i sa one strane Drine. Tamo bi trebalo da pođu svi oni koji su sumnjičavi kada govore o mladima.

Želje i kruta pravila

Ana Tot i Zorica Grbić su učenice iz Bečeja. Idu u dve različite škole, ali isto misle. Ana je učenik škole “Vlada Provči”, a Zorica ide u Osnovnu školu “Sever Đurkić”.

– Kod nas postoje odeljenja na mađarskom i srpskohrvatskom jeziku. To je ispravno, jer svako treba da uči na svom maternjem jeziku. Mi učimo i jezik društvene sredine, gotovo ravnopravno kao maternji jezik. Mislim da je to veoma važno. Ali, ima nešto drugo što mi smeta – kaže Zorica, a Ana nastavlja njenu misao.

– O tome smo često razgovarali između sebe. To je sitnica, ali koja ponekad mnogo čini. Kod nas postoje, na primer, II-1 m odeljenje i II-1 s odeljenje. To “m” i “s” znači mađarsko i srpskohrvatsko odeljenje.

Zašto nas tako dele? Nismo to mi, učenici izmislili. Ja bih sutra to izbrisala.

Zašto dva ista odeljenja, sa nekim oznakama koje ništa ne znače osim što ponekad teraju na razmišljanje.

Nastavnici će, sigurno, reći kako je to iz praktičnih razloga. Nama učenicima ne treba u ovim godinama ubacivati u glavu kako se i po čemu razlikujemo.

Raskorak između đačkih želja, i krutih pravila koje nalaže škola, ne retko, uzrok su nerazumevanjima i ozbiljnim nesporazumima iz kojih proističu efekti suprotni od željenih.

Slučaj koji nam je ispričala Radmlla Miletić iz Leposavića možda najrečitije govori čemu vodi nerazumevanje na relaciji škola-đaci.

– Posle zemljotresa koji je prodrmao Kopaonik oštećene su gotovo sve škole u Leposaviću i okolini. Dugo smo učili ispod šatora. To je nekad bilo i interesantno, znate kakvi su đaci. Ali, smetalo je nešto drugo. Naša škola je bila i centar okupljanja mladih. Mali grad, malo mesta za izlazak. Nismo imali nikakav klub, dom kulture, a godinama nam je obećavano da ćemo bar nešto dobiti.

Nekoliko učenika je jedne noći ispisalo parole po gradu. Pisalo je: hoćemo omladinski klub, dom kulture.

To su uradili odlični učenici, omladinci koji su, zaista, bili primerni. Kažnjeni su. Izbačeni su iz omladinske organizacije i nemaju pravo da prisustvuju ni jednom sastanku.

Dobro, nije baš pravi način na koji su reagovali. Ali, oni nikoga nisu vređali. Jednostavno su želeli ono što nam se godinama obećava.

I ne može se tek tako – izbace nekoga.

To su mladići koji tek počinju da grade neko svoje opredeljenje. Ovako misle svi u školi. Sa njima je trebalo lepo razgovarati, a ne ovako. Oni već dva meseca samo dolaze na nastavu i ništa više.

PODIJELI