Leonard Cohen, YU intervju 1984: O ljubavi, mržnji i neobičnom događaju po kojem pamti Beograd

420

Leonard Cohen, legenda šezdesetih i sedamdesetih godina, Jevrejin iz Kanade, autor mnogih knjiga poezije, jedan od najčitanijih pesnika Severnoameričkog kontinenta, kantautor čije su balade postale simbol mnogih generacija. Izdao je osam LP albuma, od kojih četiri “licencno” i u Jugoslaviji: “Pesme uživo”, “Najveći hitovi”, “Smrt ljubavnika” i “Skore pesme”.

Svojim specifičnim, jednostavnim stilom i jakim emocijama koji izbijaju iz svakog njegovog stiha Cohen je vrlo blizak Bobu Dilanu, Žaku Brelu, Žoržu Brasansu…

Svi faktografski podaci nesumnjivo govore o tome da je zvezda; vrtoglavi tiraži ploča, knjige pesama koje doživljavaju po deset izdanja, o njemu su snimljena dva filma “Dame i gospodo, Leonard Cohen” i dokumentarni film o njegovoj evropskoj turneji 1971. godine “”Ptica na žici”.

Pa ipak, on je antizvezda. Izbegava novinare, vrlo retko daje intervjue, ne pravi “pres” konferencije i bučne promocije. I kad je okružen gomilom ljudi on je podjednako sam kao i onda kada pola godine provodi na grčkom ostrvu Hidra. Malo govori, teško sklapa poznanstva, beži u samoću i mnogo radi, čita, izučava filozofiju, posebno zen-budizam koji vrlo dobro poznaje.

U trenutku kada smo ga oslovili, vidno se trgnuo i za trenutak bio u nedoumici; reagovati nagonski i odbiti bilo kakav razgovor ili, ipak, biti učtiv. Mada teška srca, odlučio se za ovo drugo i pozvao nas u “Bilijev bar”, hladovito mesto u kojem se okupljaju Englezi i Amerikanci.

– Ovaj klub je moja druga kuća, ovde se viđam sa prijateljima, ostavljaju mi poruke na ovaj telefon, ovde čitam novine… Moja kuća je gore u brdu, ali ona nije gotovo nikome dostupna. Želim apsolutni mir, čak ni intimnim prijateljima nisam želeo da otkrijem da imam telefon, zato me i zovu na broj “Bilijevog bara”. Ima već dvadesetak godina kako sam otkrio ovo božanstveno ostrvo, u koje sam se odmah zaljubio i odlučio da se nastanim na njemu.

• Odmah su nas upozorili da ne volite nova poznanstva i to da vas uznemiravaju?

– Ne volim. Ne volim ni mnogo da pričam. Imam puno prijatelja, mnogi od njih imaju kao i ja ovde kuću ili dolaze jahtama, ali me to ne obavezuje da sa njima sedim satima, da dočekujem jutro uz vino, viski i priče. Kada mi je dosta društva, ustanem i odem kući. Retko dajem intervjue, ili ih dajem samo onda kada ne mogu da izbegnem, jer šta da pričam? Najbolje se izražavam (onda kada imam potrebu za tim) kroz moje pesme, a sve drugo je samo gubljenje vremena.

Ja često menjam stavove, mišljenja. Sedim noću i razmišljam ili čitam istočnjačku filozofiju. Pa znači ovo što danas kažem, ne znači da ću i sutra tako misliti. Samo budale stalno isto misle i to nazivaju stavovima. Svako ko ima iza sebe život i ko ga je živeo u pravom smislu reči je nesiguran i sumnja u sve. Ja ponajviše.

Nisam ženskaroš, ali…

… Gorko nezadovoljstvo vlada zato što moja muzika ne peva za mene, mrzim svoju muziku, žudim za oružjem…

• U vašim pesmama često direktno upotrebljavate reč mržnja, a znaju vas kao mirnog, setnog čoveka, koji pre svega žudi za ličnim mirom?

– Moja osnovna osećanja su prezir, nemirenje sa svakidašnjicom koja ubija ličnost, mržnja i tek na kraju ljubav. To je normalno. Razmislite: koliko vas stvari u jednom običnom danu nateraju da se naljutite, da reagujete, da se iznervirate a koliko malo toga u vama izaziva ljubav. Samo neke konstante: voljeno biće, deca, muzika, priroda. Tvrdim da ljubav nije osnovno čovekovo stanje emocija.

• Kada već ne volite da pričate o svom stvaralaštvu, da razgovaramo o običnijim stvarima!

– Čini mi se da ste već čuli govorkanje o tome da sam ženskaroš. To nije baš tako. Ne mogu bez žena, i imao sam ih mnogo, na stotine, hiljade. Prijatelji mi se čude, danas me vide sa boginjom lepote, svima im zastane dah, kad ono sutra – lepotica više nije u mom društvu, nego pod ruku sa mnom ide neka ružna žena, možda niko drugi sa njom ne bi javno izašao.

Meni je svejedno, ali ne mogu da objasnim zašto. Da li to znači da još tražim onu “pravu” ili da sam prestao da je tražim? Žene su moja potreba, moja inspiracija i sve moje emocije su u vezi sa njima: ljubav, prezir, usamljenost… Jedan dan proveden sa ženom je čitav život sa njom, i ne osećam potrebu da duže ostanemo zajedno, čak i onda kada nam je božanstveno.

• Ipak, bili ste i u pravim, konvencionalnim brakovima?

– Jesam, na žalost. Kažem to tako, jer iz jednog braka imam dvoje dece koju obožavam, ali ih retko viđam. Oni žive sa majkom u Francuskoj. Verujem da će mi jednog dana uspeti da ih dobijem i da ostanu sa mnom zauvek. To je i moja i njihova želja. Živim za susrete sa njima.

• Vi ste sprega usamljenika, ljubitelja žena i porodičnog čoveka. Sve to u jednoj ličnosti?

– Možda je i tako. Vezan sam za majku, njoj sam posvetio jednu knjigu pesama. Moja majka Maša je Ruskinja, rođena je u Rusiji i kao poodrasla devojka došla je u Kanadu. Ona nikada ne govori o svojoj prvoj mladosti, o danima proživljenim u Rusiji. Nikada je nismo ni čuli da govori ruski, kao da se trudila da nas spreči da se u nama razvije eventualna ljubav ili interesovanje prema toj dalekoj zemlji.

Ali, ipak, krv nije voda. Za mene nema lepšeg pića od votke i lepše muzike od ciganske. Na svim mojim koncertima prati me orkestar Cigana, koji inače žive po svetu, u Španiji, Rusiji i okupljaju se samo za moje velike koncerte ili turneje. Znači, ima u meni nečeg od predaka.

• U Jugoslaviji ima mnogo ljubitelja vaših balada, čita se i knjiga poezije “Snaga robova”, jedina prevedena u nas. Imate li želju da nas posetite?

– Već dugo vremena planiram da posetim vaša ostrva, za koja sam čuo da su predivna, i to ću obavezno učiniti. Inače, prolazio sam kroz Beograd vozom, imam čak i jedan doživljaj vezan za to. Naime, izašao sam iz voza da malo protegnem noge i kupim cigarete i novine, i prošetao sam se tako po beogradskoj stanici, a kada sam se vratio u kupe, tamo više nije bilo mog mantila. Ha, ha. Nemojte me ozbiljno shvatiti, ne žalim za mantilom, samo sam se sada toga setio.

Razgovarala: Meri Azinović, snimio: Radivoj Bajac (RTV revija, jun 1984.)

PODIJELI