Kako je nepismena majka odgojila naučnika

562

Olimpijada, majka slavnog naučnika iz Idvora, za sina je verovala da je dar od Boga i učila ga da je znanje zlatna lestvica koja vodi u nebesa. Bila je nepismena, ali razborita, moralna, snažna i veoma pobožna.

Nezavisno gde se nalazio: na pašnjaku kraj Tamiša, pred svojom kućom u širokom banatskom sokaku, u učionicama Pančeva ili Praga, na farmi farmera ili fabrici dvopeka u Njujorku, u ložionici ali i laboratorijumima Kolumbija univerziteta, Kembridža i Berlina… svuda je tražio oči svoje majke, stvarno oštrog ali blagotvornog pogleda, oči koje su ga upućivale na blagorođe i stvaralaštvo. Nije slučajno da Mihajlo Pupin svoje puteve, kroz tako trnovit život, redovno prati savetima koje je dobijao od majke, razmišljanjima o tome šta bi mu na to rekla majka, pitanjima koje bi mu postavila gledajući ga pravo među zenice.”

A, ta majka, o kojoj je u knjizi “Znamenite žene Srbije” pisao Žika Marković, zvala se Olimpijada Pupin. Pronalazač sa 24 prijavljena patenta, kojima je zadužio čitav svet, ispisanu životnu biografiju posvetio je upravo ženi koja ga je rodila. I kojoj je bio zahvalan za sve što je postigao na zvezdanom nebu nauke.

Olimpijada je potekla sa obala Ohridskog jezera, ali se rano sa roditeljima preselila u Banat, u Opovo. Kada je došlo vreme, kao izuzetno lepa devojka udala se za Kostu Pupina iz Idvora. Dugo nisu mogli da dobiju dete, nekoliko puta su im se rodila mrtvorođenčad, pa je Mihajlovo rođenje bilo beskrajna radost. Stigao je naslednik. Olimpijada je verovala da je on dar od Boga.

Ova hrabra i sposobna majka, stub porodice, kako je dr Koča Jončić zapisao, “bila je nepismena, ali veoma razborita i moralno jako uokvirena žena – i sama opterećena nacionalnim romantizmom i svetosavskim pravoslavljem; ona je bila skoro opšta pojava toga doba, ali je ipak uspevala da izađe iz uskih okvira Idvora, da sagleda udaljen svet nauke drugih naroda i zemalja, kojima se kretao njen sin, i da ga upućuje na najbolje puteve i podstiče na izvanredan samopregor i sopstveni razvoj.”

Bila je veoma pobožna, najviše je poštovala Svetog Savu jer je isticao pismenost i vrednost knjige, recitovala je psalme, bila je zaljubljena u ikone, ali nije želela da joj sin postane monah, već učenjak. Marković kaže da je u njemu videla dar Boga i prirode, koji će vredeti samo ako Mihajlo bude vredno učio i radio. U tom duhu ga je i vaspitavala. On je voleo njenu istinoljubivost i ugradio ju je u svako svoje delo, svako ostvarenje. Kada je krenuo u školu u Pančevu i “lomio” prste oko slova, činilo mu se da ga učitelj muči, ali onda mu je majka objasnila da ako želi da krene u svet o kojem je slušao, mora da ima još jedan par očiju – za čitanje i pisanje, jer postoji toliko toga o čemu ne može saznati ako ne bude umeo da čita i piše. Zbog toga što je njoj to bilo uskraćeno, govorila je da se oseća slepa kod zdravih očiju i da on ima šansu da bude drugačiji. Poznat je Olimpijadin savet Mihajlu: “Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život pun večne slave.” A, on je govorio da mu je majka bila bolji učitelj od svih koji su ga učili. Svima i svuda je ponosno govorio o njoj, njenoj mudrosti, savetima, lekcijama o malim i sitnim stvarima, hlebu koji je pravila… Hrabrila ga je i molila za njega kada je izgledalo nemoguće da će uspeti da se školuje, kada se činilo da su se zle sile urotile protiv njega, jer je zbog aktivnosti u pokretu Omladine srpske morao da napusti Pančevo, a kasnije, zbog finansijske krize, prekine školovanje u Pragu.

Veliki naučnik je prvi put o Americi čuo upravo od svoje majke, koja je govorila da je Franklin bio mudriji od svih mudraca iz Idvora i da on ne treba da se vraća u to blato. Kada je prvi put kročio na novi kontinent, bio je uplašen, ali je kasnije priznao da su mu čvrsta vera u Boga i uverenje da će uslišiti Olimpijadine molitve, dali snagu da savlada strah. Sa diplomom Kolumbija univerziteta Mihajlo je “potrčao” u Idvor da obraduje majku, koja se zaplakala kada ga je videla. Tada je već bio veliki “mudrac”, ali je rekao kako se pred njom osećao tako mali, bespomoćan i pritom – najsrećniji na svetu.

Pupin joj je posvetio sve što je postigao

Ispunio je njenu želju – iz Amerike se vratio bogat znanjem i akademskim počastima, a na Kembridž ga je ispratila rečima da je to veliki hram posvećen traganju za večnom istinom, ispunjen slikama svetaca nauke, pa se zahvalila Bogu što ide da radi među njima. A on se zahvaljivao njoj, govoreći da je bila najpažljiviji slušalac njegovih objašnjenja, da ih je brzo shvatala i pamtila čak i kada je već zašla u osmu deceniju. Znala je Olimpijada i da ga opravda, pa je, na primer, kada je umesto u rodno mesto na odmor otišao u Škotsku, napisala sinu da Idvor ionako nije prijatno mesto za bilo koga ko želi da razmišlja, pa da će “skoknuti” kada bude u Berlinu, jer je mnogo bliži.

Onog dana kada mu je sestra poslala pismo u kojem je napisala da je majka umrla, Mihajlo se zavetovao da će sačuvati uspomenu na nju. Skoro tri decenije kasnije Srpska akademija nauka je objavila da će prihod od fondacije posvećene uspomeni na Olimpijadu Pupin iskoristiti da se siromašnoj deci u tadašnjoj Staroj Srbiji i Makedoniji pomogne u školovanju. Jer, ako je neko verovao u obrazovanje, onda je to bila ova žena.

RODILA DETE ZA DOBRO ČOVEČANSTVA

Mihajla Pupina je rodila majka Olimpijada za dobro čovečanstva i umrla je, a da nije pomislila, da je činom rađanja i sama postala nosilac najsjajnije medalje dušom darivane za majku. I, još nešto: vredelo je biti majka Olimpijada, kada se imao sin koji se zvao Mihajlo Pupin, sazdan od brige i pažnje, poštovanja i ponosa sa takvom majkom”, zapisao je Žika Marković u svojoj knjizi.

Piše: Tatjana Loš

PODIJELI