Nastanak i razvoj ekonomije kao nauke

Reč “ekonomija” grčkog je porekla. Nastala je kombinacijom reči oikos, što znači kuća, odnosno imanje i nemo što znači upravljati. Pod ekonomijom Ksenofon je podrazumevao pravila upravljanja gazdinstvom. Aristotel je ekonomiju identifikovao sa veštinom pribavljanja dobara potrebnih za život i korisnih za kuću i državu. Proizilazi da reč ekonomija doslovno prevedena na srpski jezik znači upravljati imanjem, gazdinstvom.

Od samog nastanka ljudskog društva čovek je nastojao da limitirane resurse što je moguće racionalnije pretvori u dobra koja će zadovoljavati određene potrebe, potrošne ili proizvodne. Ukratko, u najopštijem smislu reči ekonomija se definiše kao ljudska aktivnost kojom se želi ostvarenje odabranih ciljeva upotrebom ograničenih resursa.

Prvi celoviti sistem ekonomskog razmišljanja nalazimo u delu britanskog klasičnog ekonomiste Adama Smita (1723-1790) pod nazivom ”Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda”, objavljenom 1776. godine. Premda po mnogim analitičarima Smitovo delo nije predstavljalo otkriće bilo čega što se nije znalo u samoj zbilji ekonomskog života ili što već kao zapažanje ili ekonomsko promišljanje činjenica iz ekonomske stvamosti nije bilo zabeleženo u pojednačnim radovima njegovih prethodnika, ono kao sveobuhvatno i takoreći enciklopedijsko sistematizovanje dotadašnjih ekonomskih saznanja, sa jasno opredeljenim uverenjima o prirodi i karakteru ekonomskih zbivanja i sa jasnim preporukama šta treba činiti da bi se ekonomska aktivnost dalje unapređivala, predstavlja prvu veliku inauguraciju ekonomske nauke i njeno svrstavanje u red do tada već afirmisanih i razvijenih nauka iz različitih domena prirode i društva.[1]

 Adam Smit, u pomenutom delu je pokazao da sve što se dešava u ekonomskom životu ljudi predstavlja istovremeno i suprostavljanje njihovih interesa. Kategorije poput, kapitala, rada, zemlje, zarada, profita, itd. predstavljaju ili osnov za prisvajanje ili samo prisvajanje izvedenih dobara, logično, izraženih u odgovarajućem cenovnom izrazu.

Karl Marks (1818-1883) daje ekonomskoj nauci izrazitu ideološku dimenziju. On političku borbu suprostavljenih klasa tretira osnovnim generatorom privrednog i društvenog razvoja. Međutim, veliki ekonomisti već tokom druge polovine devetnaestog i čitavog dvadesetog veka su nastojali da ekonomiju oslobode ideoloških opterećenja, tako da se u vodećim tržišnim zemljama ustalio naziv ekonomija. U ovom kontekstu nezaobilazno je ime britanskog ekonomiste Alfreda Maršala (1842-1924) i njegovog dela ”Principi ekonomije”, izdatog 1890. godine. Iako istraživanja temelji na pretpostavkama slobodne konkurencije, maršalijanska ekonomija se ne zalaže za nekritičko vrednovanje tržišnih zakonitosti i apsolutno nemešanje države u privredni život.

Nesumnjivo, centralno mesto u afirmaciji ekonomske nauke pripada Džonu Majnardu Kejnsu (1883 -1946) i njegovom delu ”Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” iz 1936. godine. Od Kejnsa pa sve do današnjih dana ekonomija se grana u dve velike celine: mikroekonomiju i makroekonomiju.[2]

Mikroekonomija proučava ekonomske aktivnosti pojedinaca, domaćinstava i preduzeća u korišćenju resursa i upotrebi dohodaka. Njen predmet izučavanja je raspodela faktora proizvodnje i proces stvaranja i korišćenja profita individualnih privrednih subjekata u sistemu tržišne ekonomije.

Makroekonomija je jedan od dva osnovna dela ekonomije, koji se bavi izučavanjem ponašanja privrede kao celine. Njena preokupacija je istraživanje načina na koji deluje ljudsko ponašanje na ishode funkcionisanja visoko agregiranih tržišta kao što su tržište rada, tržište kapitala ili tržište potrošnih dobara. Ukratko, makroekonomija proučava funkcionisanje i razvoj privrede kao celine.

U procesu izučavanja savremene ekonomije neophodno je utvrditi opšte ekonomske zavisnosti, svojstva, načine i činioce društvene proizvodnje. ”Svaka ekonomija je struktuisana i dinamička razvojna kategorija, proces i sistem, sa određenim konstantama kao prirodnim zakonima: ekonomija rada, proizvodnja nove vrednosti, podela rada, itd., ali i promenljivim veličinama: u raznovrsnosti proizvodnje, subjektima prisvajanja, akumulaciji, nameni društvenog proizvoda itd. Naučno-tehničke inovacije neprekidno, neposredno i sveobuhvatno presecaju i prožimaju savremenu ekonomiju, koja sve više postaje ekonomija tehnoloških promena.”[3]

Jedan broj ekonomskih teoretičara pravi razliku između ekonomske teorije i ekonomske analize. Svaka pojedinačna ekonomska pojava ili ekonomski proces ima svoje specifičnosti.

Te specifičnosti uočavamo čim ekonomske pojave nastanu. Po njima se ekonomske pojave i razlikuju. Međutim, određene ekonomske pojave imaju i neke zajedničke osobine.

Uočavanje tih zajedničkih karakteristika svih ekonomskih pojava određene vrste i njihovo proučavanje omogućuje da se utvrde ekonomske zakonitosti u kretanju ekonomskih pojava i procesa. To je zadatak ekonomske teorije. Prema tome, ekonomska teorija uopštavanjem zajedničkih karakteristika određenih ekonomskih pojava i procesa utvrđuje zakonitosti u njihovom kretanju.

”Utvrđivanje zakonitosti u nekom užem skupu ekonomskih pojava i/ili procesa radi rešavanja nekog ekonomskog problema predmet je ekonomske analize. Ekonomska analiza je, dakle, primena ekonomske teorije u rešavanju određenih ekonomskih problema u određenoj situaciji. To znači da ekonomska analiza nastoji objasniti određeni ekonomski problem kao posebni slučaj ekonomske teorije.”[4]

Pažnju zavređuje mišljenje R. Lipsija da savremena ekonomija proučava:

  1. a) alokaciju druš- tvenih resursa na altemativne upotrebe i raspodelu društvenog proizvoda na grupe i pojedince;
  2. b) promene proizvodnje i raspodele u vremenu;
  3. c) efikasnost, odnosno neefikasnost privrednih sistema.

Osnovna odlika ekonomskih resursa je ograničenost. Resursima nazivamo sve raspoložive, kako materijalne tako i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja. S druge strane, potrebe ljudi su praktično neograničene, što znači da je nemoguće u potpunosti ih zadovoljiti. Potrebe se vremenom menjaju, po pravilu uvećavaju kao posledica intenzivnih tehnoloških usavršavanja i novih zahteva potrošača.

Okolnost da su ekonomski resursi limitirani, a da su potrebe praktično neograničene implicira neophodnost njihove maksimalno racionalne upotrebe u cilju dobijanja optimalne količine robe i usluga, odnosno dobijanja optimalne količine dobara. U tom smislu može se zaključiti da su ljudi primorani da tokom celog svog života donose najrazličitije odluke bilo kao pojedinci, ili kao članovi pojedinih grupa, od domaćinstva do nivoa cele privrede.

Nezavisno od toga da li to oni čine kao pojedinci odlučujući, na primer, koje će proizvode kupovati, članovi domaćinstva kada je u pitanju raspodela i trošenje kućnog budžeta ili to oni rade na nivou privrede, bitno je zapaziti da rešavanje najrazličitijih ekonomskih problema može biti efikasnije ukoliko se savladaju elementarna ekonomska znanja.

Ako zaključimo da ekonomija proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju altemativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Drugim rečima, ekonomija kao naučna disciplina ima za cilj otkrivanje pravila kojima ljudi treba da se rukovode u vlastitom ekonomskom ponašanju, a koja zavise od stvamog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke. Ako je ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju altemativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Ona nastoji da otkrije pravila kojima ljudi treba da se rukovode u svom racionalnom ekonomskom ponašanju, a koja zavise od stvamog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke. Ekonomija je pozitivna nauka koja iz svojih teorija i zakona isključuje svaki ideološki ili vrednosni sud. Istovremeno ona nastoji da odredi kriterijume na osnovu kojih je moguće zaključiti da li je jedan ekonomski sistem superiomiji od drugog.

Odlomak iz djela: Petar Veselinović, Ekonomija, Univerzitet Singidunum, Loznica, 2010. str. 3-5.

Bilješke:

[1] Ekonomska i poslovna enciklopedija, I tom, Savremena administracija, Beograd, 1994. str. 312.

[2] MiIenović, B. Mikroekonomija, Europrojekt, Niš, 1998. str. 19.

[3] Tomić, R., Cvetanović,S., Đorđević,M. Osnovi ekonomije, Alfa-graf, Novi sad, 2008.str. 7.

[4] Babić, M., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb,1991, str.3

Related Articles

Close
Close