Vojni puč u Turskoj i obračun sa klerikom Gulenom

Pre nedelju dana je u Turskoj organizovan neuspeli vojni puč. Da ne dužim o deteljima koji su poznati, zanimljivija su pitanja, ko ga je organizovao, zašto i kakve su konsekvence po budućnost Turske?

Erdoganova prva reakcija još tokom puča kad se uključio u jednu privatnu televiziju preko skypea je bila da optuži za puč “guleniste”, sledbenike imama Fetulaha Gulena, vrlo uticajnog pobornika liberalnog i modernističkog islama koji je dugo bio Erdoganov saveznik. Gulen sada živi usamljenički život u Americi i ne učestvuje direktno u političkim zbivanjima. Erdogan optužuje Gulenove ljude u pravosuđu, policiji i vojsci da su organizovali puč sa ciljem da ilegalno preuzmu vlast.

Ko su gulenisti? Najbolja analogija je katolički Opus Dei, i egipatska Mulsimanska braća: religiozno-politička organizacija sa elementima konspirativnog delovanja. Samo što su gulenisti mnogo bolje organizovani i mnogo efikasniji  od Opus Deia, i nisu islamisti poput Braće (za razliku od Erdogana koji dolazi iz miljea Muslimanske braće, i bio je član islamističke partije Nedžmetina Erbakana 1990ih). Gulen je pobornik liberalnog islama koji je u Turskoj generalno dominantan, glavni elementi su mu: mistična, sufijska religija, tadicionalna teologija hanafi škole (dakle ne islamski fundamentalizam ili “salafizam”), preduzetništvo i kapitalizam, dobrotvorno delovanje i obrazovanje. Gulenisti su izrazito prozapadno nastrojeni, veruju da je islam kao religija potpuno spojiv sa konstitucionalnom demokratijom, kao i sa kapitalizmom. Podržavaju konvencionalno bankarstvo i kamate, što je prava retkost za muslimane, i vlasnici su nekoliko velikih banaka. Takođe zagovaraju približavanje sa hrišćanima i Jevrejima (Gulen se sreo sa papom) i imaju izrazito pro-izraelski stav u spoljnoj politici. Kada je Erdogan prekinuo odnose sa Izraelom pre neku godinu zbog one farsične ekspedicije turskih aktivista u pojas Gaze, Gulen je to oštro osudio.

Kao takvi, vrlo su uticajani u Turskoj zemlji u kojoj sufijski i hanafi islam i inače dominiraju; ocenjuje se da imaju oko pola miliona aktivnih članova, a vodeće udruženje industrijalaca koje okuplja uglavnom male i srednje preduzetnike (njih oko 50 000) je potpuno gulenističko. Širom sveta imaju preko hiljadu privatnih škola, kako u muslimanskim tako i nemuslimanskim zemljama, u kojima se predaju potpuno sekularni programi sa naglaskom na prirodne i tehničke nauke. Religija se predaje samo kao komparativna istorija svih religija, ne kao islamska veronauka. Samo u Americi imaju na desetine takozvanih “čarter škola”, privatnih ustanova koje dobijaju poreske pare – tip škola koje američki levičari jako ne vole jer podrivaju monopol državnog, sindikalizovanog školstva. Ja sam za guleniste prvi put čuo potpuno nezavisno od problematike Erdogana i Turske, čitajući pre više godina neke žalopojke američkih sindikata na podrivanje američkog sistema obrazovanja od strane turskih privatnih škola. Tada sam čuo i  za termin “zloupotreba H1B viza”, mnogo pre Donalda Trumpa; u nekom od ovih tekstova pre tri ili četiri godine, mislim u NYTu, napadali su guleniste što dovode profesore matematike i fizike iz Turske da predaju u američkim školama, i time uzimaju radna mesta domaćim sindikalistima.

Rastuća religiozno opredeljena poslovna srednja klasa koju gulenisti okupljaju je bila osnova podrške Erdoganu i njegovim liberalnim reformama s početka dvehiljaditih, reformama koje su od Turske najvećim delom i napravile modernu i naprednu zemlju kakva je sve do pre godinu-dve bila.

Gulenisti su takođe sarađivali sa Erdoganom i direktno, u demontiranju suvišnog uticaja vojske i sprovođenju pravosudnih reformi. Oni su infiltrirali još za vreme kemalističkog režima kako obaveštajne službe tako i pravosuđe (manje u vojsku). Sa tih pozicija pomogali su Erdoganu i suzbijanju ušančene moći starog, kemalističkog establišmenta, a posebno u dovođenju vojske u ustavne demokratske okvire. Sukob između njih i Erdogana je započeo onog časa kad su shvatili da ovaj klizi u autokratiju, da pretvara demokratski sistem u svoju ličnu vladavinu, i da nema nameru da kontroliše korupciju. Njihovi ljudi u obaveštajnim služabama su dostavili medijima (u to vreme još uvek slobodnim) dokaze o Erdoganovoj ličnoj umešanosti u korupciju, kao i njegovog sina i nekih od bližih saradnika, o potplaćivanju i ucenjivanju medija itd. Ovo je izazvalo pravi šok i paranoju kod Erdogana kome gulenisti od tog časa, od najbližih saveznika, postaju smrtni neprijatelj.

To vam daje kontekst za celokupnu galamu na guleniste kao pučiste, i istovremeno pokazuje da cela teorija o Gulenu kao inspiratoru puča nije mnogo verovatna. Erdogan je bar pet ili šest puta tražio od Obame prethodnih godina da izruči Gulena kao “teroristu”, što američka vlada odbija jer je jasno da da se radi o političkom lovu na veštice, kao osveti za razoktrivanje korupcije. Poslednji put ga je optužio za pučističke namere februara 2015 i ponovio zahtev Obami da mu izruči opakog teroristu. Slično Piteru Šifu i recesijama, Erdogan je u poslednjih pet godina uspešno predvideo 15 ili 16 gulenističkih pučeva od jednog koji se dogodio. To ne uliva baš poverenje.

Drugi razlog za skepsu je to što su zaveru predvodili ljudi iz vojske a gulenisti tamo nikad nisu bili posebno jaki, i sam Erdogan je već sproveo čistku gotovo svih vodećih oficira ranije.

Treća stvar koja je čini optužbu protiv gulenista sumnjivom je da su oni jednako stradali pod starim režimom kao i Erdogan, i što je još važnije, odigrali ključnu ulogu u potkresivanju moći vojske koje je Erdogan učinio. Time su se trajno zamerili starom vojnom establišmentu i deluje mi vrlo nategnuto da bi koalicija gulenista i njihovih smrtnih naprijatelja iz vojske mogla da zajedno nešto organizuje.

Dodatnu skepsu izazivaju podaci koju se pojavili da je ta grupa oficira koji su organizovali puč (uglavnom pukovnici, majori i niže) formirala neko tajno društvo čiji je moto bila neka Kemalova čuvena rečenica. Teško mi je da zamislim guleniste, kojima je Kemal arhi-neprijatelj i utemeljivač režima koji odbacuju i pod kojim su stradali, kako uzimaju njegove izreke kao moto za akciju. Sad neki posmatrači spekulišu da su možda namerno uzeli sekularni moto da privuku kemalističke pristalice. Ali to je dosta zgodno: da su kojim slučajem uzeli gulenistički moto, to bi naravno bio krunski dokaz da su oni iza puča: pošto je moto preuzet od njihovih neprijatelja, onda to samo dokazuje koliko su prepredeni. Kako god okreneš, oni su krivci.

Na kraju, verovatno najbolji dokaz nameštenog karaktera anti-gulensitičkih optužbi je cinjenica da je Erdogan krenuo, doslovno sutradan po propasti puča, u masovni obračun sa političkim protivnicima i civilnim društvom. Do sada taj obračun uključuje objavu tromesečnog vanrednog stanja, suspenziju evropske konvencije o ljudskim pravima, otpuštanje preko 60 000 ljudi u vojci, policiji , sudstvu i školama, te hapšenje na desetine hiljada. Samo u obrazovanju je do sada preko 30 000 ljudi izgubilo posao. Preko 1 000 privantih škola je zatvoreno, 15 univerziteta, 1400 dobrotvornih organizacija, 15 radio i tv stanica. 35 bolnica i medicinskih ustanova (1), 19 sindikata itd itd. Potpuno je očigledno da je Erdogan, slično Putinu 2000, imao već razređen plan uništenja demokratije i vrlo precizne unapred pripremljene spiskove svih protivnika koje treba pohapsiti i razjuriti, a njihovu imovinu oteti, te da mu je ovaj neuspeli vojni udar poslužio kao odličan povod. U suprotnom, morali biste da verujete da su destine hiljada ljudi, po školama, bolnicama, sudovima itd ne samo u vojsci, bili deo zavere i puča, a jedino Erdogan i njegova obaveštajna služba ništa nisu znali.

Tragedija ovog što se u Turskoj dešava je višestruka. Neću ulaziti u geopolitiku, za mene je najveći gubitak podrivanje umerenog prozapadnog islama koji je do skora bio dominantan u Turskoj. Turska je zemlja liberalnog islama, što popularnost gulenizma rečito posvedočuje, Gulenov pokret je snažna globalna alternativa Muslimanskoj braći i islamskom fundamentalizmu uopšte, alternativa zasnovana na zapadnom liberalizmu, pro-hrišćanskim i pro-jevrejskim i pro-izraelskim stavovima, tržišnom kapitalizmu i veri u demokratiju i spojivosti islama sa modernim zapadnim društvom. Erdoganova diktatura koja se pred našim očima etablira je stoga dvostruka katastrofa: s jedne strane, gura kritično važnu zemlju islamskog sveta, naslednicu Otomanske imperije i izvor tradicionalnog, ne-radikalnog islama ka suni verziji Homeinijevog Irana, i s druge strane podriva i delegitimizuje jedinu globalnu alternativu islamskom fundamentalizmu koja dolazi iz islamskog sveta – pokret klerika Fetulaha Gulena.

Suviše je mnogo ljudi i na Zapadu i u islamskom svetu koji ili žele ili veruju u sukob civilizacija. Na Zapadu niko nema interesa da  podržava tradicionalistički, neradikalni islam gulenovskog tipa: poslednje što levičari žele je masovni i uticajni islamski pokret koji veruje u demokratiju, liberalizam, zapadne vrednosti i podržava Malog Satanu, rasadnika Aparthejda, Izrael. Plemenitom bliskoistočnom divljaku ne sme biti dozvoljeno da kao svoje najprogresivnije (jedino progresivno?) lice pokaže tursku verziju ideologije Tea Party. S druge strane, desničari su suviše investirali u propagandu mržnje prema Islamu po kojoj su svi oni isti, teroristi ili apologeti terorista, te je bilo kakvo relativizovanje opasnosti kroz uviđanje fundamentalnog diverziteta islamskog sveta neoprostivo i nedopustivo.

I jedni i drugi su  saveznici diktatora Erdogana u njegovom obaranju jedne velike nacije u blato autokratije. Gulenistički pokret je bio jedan od retkih mostova između zapadnog sveta i islamskog Bliskog istoka, a Turska kao demokratska država izlog islamskog sveta i najbolji uterivač u laž svih teorija o sukobu civilizacija. Spuštanje zavese diktature na Tursku, i njeno potpuno srozavanje na nivo Putinove Rusije predstavlja pobedu loših momaka, kako u Turskoj, tako i na Zapadu, i poraz svake nade za srednjoročno prevazilaženje žalosnog stanja razumevanja i saradnje zapadnog i islamskog sveta. Puč u Turskoj je bio možda poslednja, kako god neizvesna, šansa, poslednje prozorče mogućnosti da se Erdoganov homeinistički cezarizam zaustavi. Sada je gotovo, prozor je zatvoren, zavesa je pala.

Piše: Ivan Janković
Izvor: TrzisnoRešenje Blog

Related Articles

Close
Close