Zašto kažeš antifašizam, a misliš komunizam

652

Fašističko-antifašističko nadmetanje u Novom Sadu pre nekoliko nedelja pokazalo je ne ono po čemu se Srbija razlikuje od Zapada, već ono po čemu mu je slična. Iako je medijska prezentacija događaja uglavnom prećutkivala ovu stranu priče, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, već je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljašnji opis događaja – imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u čizmama, koji slave rođendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ćete lako naći svuda u Evropi, čak i u Nemačkoj (a kako čujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, imali smo jedan drugi čudan skup koji je sebe okarakterisao kao “antifašistički”. Na tom skupu su se mogle videti na desetine crvenih zastava sa petokrakama, mladi demonstranti sa licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa “EU jednako NATO jednako svastika”, mnoštvo slika Če Gevare itd. Ikonografija i parole “antifašističkog” skupa su ponajviše ličili na asortiman sa parada komunističke partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalističkih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova – u Italiji i Nemačkoj, komunisti i radikalni levičari vrlo često organizuju “antifašističke” kontramitinge sličnog tipa. Nije, dakle, bilo ničeg u nastupu, ideološkom repertoaru, pa čak ni u međusobnom sukobljavanju ovih grupa, što već nije hiljadu puta viđeno drugde. Da su se našli na nekom antiglobalističkom skupu u Evropi, pripadnici ovih dvaju “tabora” ne bi ni primetili da se po nečem bitnom razlikuju, već bi složno marširali i harangirali protiv Amerike, kapitalizma, NATO-a, MMF-a, globalizacije itd.

Najzanimljivije je, i možda jedino originalno u srpskoj varijanti, to što su neki respektabilni politički lideri uzeli učešća u “antifašističkom skupu”, recimo Čeda Jovanović, Nenad Čanak ili Žarko Korać, potpuno previđajući ovaj krivi ideološki “spoj”. Lideri političke opcije u Srbiji koja govori o liberalnim reformama, ulasku u NATO i EU, koja kritikuje sadašnju vlast zbog nastavka autoritarne i kolektivističke politike prošlosti, svrstavanjem pod protestne zastave s crvenim petokrakama i parole koje izjednačavaju NATO i nacizam zapravo se najdublje kompromitovala. Da li Čeda misli da je NATO zaista jednak svastiki, kako su uzvikivali “antifašistički” demonstranti? Da li je jednom liberalu malo neprijatno da se nađe među morem zastava s petokrakama, kao da je na paradi na Crvenom trgu pre 50 godina? Da li jednom prozapadnom liberalu smeta kad vidi tolike mlade ljude sa slikama komunističkog zločinca Če Gevare, čoveka koji je po sopstvenom priznaju lično naredio ubistvo hiljada civila na Kubi, i koji bi, po sopstvenim rečima to uradio opet, jer su “sve to bili izdajnici i agenti CIA-e”?

Nema sumnje da su nacisti na bedan i providan način pokušali da zloupotrebe patriotizam: “za jedinstvenu Srbiju”, bila je parola njihovog skupa. Ali, kakav je bio odgovor “antifašista” na to? Ne odbacivanje srpskog nacionalizma i Miloševićeve zločinačke politike, pozivanjem na ideje kapitalizma, liberalne demokratije, pripadnosti Srbije zapadnom svetu itd, već povratak pod skute titovskog komunizma. Marširanje pod crvenim zastavama i upisivanje u kontinuitet komunističkog totalitarnog režima kao paradigme “otpora fašizmu” bili su njihovi jedini odgovori na nacistički izazov. Ova okolnost predstavlja potpuni moralni i politički bankrot srpske liberalne elite. Ona nije bankrotirala, kako tvrde “plišani nacionalisti” zbog toga što je mundijalistička, anacionalna i preterano zapadnjačka, već stoga što nije dovoljno zapadnjačka; što dozvoljava da se nadovezuje na simblički kontinuitet jednog zločinačkog režima kao na osnov pripadanja naprednom i normalnom svetu.

Šta god njegovi zagovornici danas tvrdili, antifašizam je oduvek bio prevashodno ideologija, a ne moralni i intelektualni stav. I to takva ideologija koja je pokušavala da zamagli i relativizuje zločine najtotalitarnijeg i najkrvavijeg režima u XX veku, komunizma. A moralnim i intelektualnim imperativom su je kroz istoriju XX veka smatrali prevashodno komunisti, jer liberalizmu i demokratiji odanim ljudima komunizam i fašizam su bili dva totalitarna čudovišta-blizanca, a ne principijelne alternative. Antifašizam, shvaćen kao sveobuhvatni moralni stav, implicira da Staljinov Sovjetski Savez spada u istu rubriku sa zapadnim liberalnim demokratijama, samo zato što je vojno učestovovao u pobedi nad Hitlerom. To je vrlo česta ideja koji se može čuti u našem “antifašističkom” javnom mnenju, a koju danas ponavljaju čak i mnogi inače pristojni ljudi. Uvaženi Miloš Vasić u svom skorašnjem tekstu u Vremenu sa ponosom piše kako je posetio grob svoje majke koja je bila partizanski prvoborac, i setio se svog oca koji je rat završio takođe kao partizanski oficir, i onda otišao sa tim sećanjem na njih u Novi Sad na antifašistički skup. Da li to znači da bi potomak nekog ravnogorskog oficira koga su komunisti ubili posle rata bio nedobrodošao u Novom Sadu, ili da bi na primer neko čiji je pradeda proveo 13 godina u Sremskoj Mitrovici zbog toga što je bio za Kralja a protiv komunista, takođe imao pravo da nešto kaže nacistima, a sa sećanjem na svoje pretke na umu, jednako kao i g. Vasić? Ne, bojim se da naši antifašisti, konsekventno svojoj ideologiji, svakog ko ne aminuje komunističku revoluciju kao jedini mogući oblik antifašizma smatraju “reakcijom” i “fašistom”.

“Antifašističku” ideologiju su prvi put lansirali Staljinovi kominternovski aktivisti po zapadnoj Evropi 30-ih godina prošlog veka, za vreme španskog građanskog rata, želeći da njome legitimišu komunizam kao jedinu snagu koja se protivi Hitleru i fašizmu uopšte. Pedeset godina je u komunističkim zemljama ta ideologija korišćena kao oruđe normalizacije totalitarnog komunizma, kao opravdanje njegovih zločina i smokvin list za totalitarnu “ideokratsku” vladavinu. Amnestija koju je Zapad ponudio komunizmu zbog učešća na strani Saveznika u ratu, doprinela je da ta normalizacija bude prividno uverljiva, a sama amnestija shvaćena kao dužno priznanje. Bez obzira na Gulage, agrarne kolektivizacije, zatim teror i destrukciju stravičnih razmera u Kini, Kambodži, i drugde u Aziji, i na zločine ogromnih razmera po Evropi, komunisti su uvek verovali da njima pripada mesto u panteonu slobode, i da su oni ovlašćeni da određuju šta je to moralna vertikala savremenog sveta. Antifašizam kao ideološki stav je samo najplastičniji izraz ove neosnovane arogancije.

Naravno, nije samo kontekst rata s Hitlerom ono što je sprečilo da komunizam bude tretiran po svojim delima, a ne po svojim ideološkim proklamacijama. Takođe, reč je o činjenici da su se komunističke prazne floskule o jednakosti, solidarnosti i emancipaciji sjajno uklapale svojim kvazi-univerzalizmom u forme kulturne imaginacije većine intelektualaca na Zapadu, teorijski vaspitanih na tradicijama “humanizma” Francuske revolucije. Fransoa Fire sjajno opisuje u svojoj knjizi Prošlost jedne iluzije kako su se francuski intelektualci oduševljavali boljševizmom, čak i onda kad ideološki nisu bili boljševici, zato što im se činilo da ruska revolucija nastavlja “emancipatorsku” liniju jakobinstva i mesijansko obećanje socijalnog preobražaja društva. Zločini, teror, konfiskacije, konclogori – sve to za humanističke obožavaoce koncepta revolucije spada u puku istorijsku fusnotu i nema nikakve veze sa samim načelima komunizma.

Kad gledamo današnje događaje, ova ideološka monumentalna obmana je bolno vidljiva. Na primer, šta se na istoku Evrope slavi 9 maja? I dok je sasvim moguće razumeti da zapadni narodi proslavljaju ovaj datum kao simbol, ne pobede nad fašizmom, već pobede liberalne demokratije nad totalitarizmom (mada opet ni tu nije sve jasno, jer recimo većina Francuza danas misli da su ih 1945 Amerikanci okupirali!), nejasno je šta imaju Rusi ili Poljaci ili Srbi da proslavljaju tog datuma, i s kakvim razlozima se oni nadovezuju na kontinuitet komunističkog “antifašizma”? Najmorbidnije deluju pompezne parade u Moskvi: umesto da skrušeno, u tišini svojih domova na taj dan pale sveće i mole se za duše desetina milona nevino stradalih komunističkih žrtava među svojim sunarodnicima, oni proslavljaju “pobedu miroljubivog čovečanstva nad fašizmom”. Ali, to se i može očekivati od nacije u kojoj po nekim anketama 70% ljudi danas Staljina smatra herojem i pozitivnom istorijskom ličnošću! I nacije koja nikad nije morala da se “suoči” sa svojom komunističkom prošlošću. I čiji današnji lider nijednom rečju nije osudio komunističke zločine, niti se distancirao od tog režima. Naprotiv, govori o raspadu komunstičkog carstva kao o “najvećoj geopolitičkoj grešci XX veka”.

Iako nešto manjih razmera i stidljivija, nekrofiličarska idolatrija komunizma je i u Srbiji vrlo prisutna. I to na oba pola političkog spektra. Titov komunista i saputnik sa Galeba se smatra piscem koji je povlašćeni tumač nacionalne sudbine. On obožava Leku Rankovića, Tita danas mrzi jer je Hrvat koji je rasparčao Srbiju, a ne što je komunistički diktator, i da se ponovo rodi, on bi, kaže, opet bio komunista i ponovo bi tukao četnike i reakciju (isto kao i “idealistički heroj” omladine, Če Gevara”). Tog obožavaoca Rankovića (i mnoge sa sličnim biografijama i stavovima) kao “oca nacije” obožavaju srpski nacionalisti i “antikomunisti”!

Malo “levlje” i “građanskije” – (sad već pokojni) sudija na montiranom procesu narodnim neprijateljima iz 1946, koji je osudio vođu prve antihitlerovoske gerile Evropi, generala Dražu Mihailovića kao izdajnika i zločinca na smrt, (a egzekucija izvršena u tajnosti tako da mu se ni danas ne zna grob), i koji je na istom procesu, kao drugooptuženog, osudio Slobodana Jovanovića na višegodišnju kaznu zatvora i gubitak građanskih prava zbog “saradnje sa okupatorom” (!?), 90-ih je još uvek sebe smatrao delom moralne vertikale. I delio je okolo lekcije o zločinima i kršenju ljudskih prava od strane srpskih nacionalista. I nikog nije bilo da ga priupita: druže, gde ste zakopali Dražu Mihailovića? I hiljade drugih Jugoslovena po jamama Kočevskog roga, Pasjim grobljima, Križnom putu, po nebrojenim selima i gradovima posle 1944? I da li još uvek verujete da je Slobodan Jovanović ratni zločinac? I da li ste se suočili sa svojom prošlošću? I stotine njemu sličnih nikad neće doživeti lustraciju, upravo zato što simbolički ovde Berlinski zid još nije pao, a komunizam nije video svoj Nirnberg. A u međuvremenu, mnogi od njih su postali “građanska” opcija.

Dakle, da – pretprošle nedelje su u Novom Sadu marširale dve grupe totalitarnih ekstremista, nacistički i komunistički, s tom razlikom što se nacistima nije pridružio niko od respektabilnih javnih figura, dok se među komunistima našlo nekoliko važnih ličnosti iz liberalnog i prozapadnog dela srpske političke scene. I to je scena za žaljenje.

Piše: Ivan Janković
Izvor: www.katalaksija.com

PODIJELI