Bečka škola psihološke ekonomske misli

Bečku, odnosno psihološku školu ekonomske misli teorijski su utemeljili sledeći ekonomisti: Eugen von Bem-Baverk (1851-1914), Karl Menger (1840-1921) i Fridrih Vizer (1851-1926). Navedeni predstavnici psihološke škole u potpunosti napuštaju teoriju radne vrednosti.

Vrednost odnosno cenu robe objašnjavaju psihološkim momentima. Pod psihološkim momentima oni podrazumevaju subjektivnu ocenu koju potrošači imaju o vrednosti određenog proizvoda. Zbog toga se ova škola ekonomske misli zove psihološka. Teorija vrednosti koju oni zastupaju naziva se teorijom subjektivističke vrednosti.

Ekonomska misao psihološke škole ekonomiju tretira kao nedruštvenu nauku. To je nauka koja se bavi istraživanjima odnosa čoveka prema stvarima, to jest odnosom ljudskih potreba koje su neograničene i ograničenih resursa kojima treba da se zadovolje te potrebe.

Glavni predstavnik psihološke škole bio je Bem-Baverk. Rodio se u Bernu (Švajcarska). Bio je profesor na Pravnom fakultetu u Beču, u nekoliko navrata ministar finansija Austrije, a kasnije i predsednik bečke Akademije nauka.

Bem-Baverk odbacuje teoriju radne vrednosti. Izričitije od drugih ekonomista psihološkog pravca, ukazuje na ozbiljne socijalne implikacije do kojih dovodi ova teorija. Teoriju radne vrednosti on konfrontira sa teorijom subjektivnih vrednosti ostalih marginalističkih teoretičara. Pošavši od subjektivne teorije vrednosti, Bem-Baverk postavlja sebi zadatak da se bavi rešavanjem problema kamate kao dohotka na kapital.

Za njega je problem kamate osnovni teorijski problem. Imao je nameru da obori Marksovu teoriju kamate zbog toga što su zaključci koje je Marks izveo u vezi sa teorijom kamate bili veoma nepoželjni za kapitalističku klasu. U tom smislu, svoje glavno delo Kapital i kamata[1], Bem-Baverk posvećuje problemima kamate. Prva sveska pomenutog dela koja se zove „Istorija i kritika teorije kamate“ predstavlja do tada prvu kritiku Marksovog Kapitala.

Bem-Baverk smatra da problem kamate može da se reši tek pošto se reši problem vrednosti proizvodnje. Zbog toga, on najpre ističe da svesrdno prihvata subjektivističku teoriju vrednosti proizvoda. Po ovoj teoriji determinante vrednosti su korisnost i retkost.

Korisnost i retkost određuju da li neki proizvod ima vrednost. Proizvodi koji su i korisni i retki predstavljaju „ekonomska dobra“. Pored ekonomskih, postoje i „slobodna dobra“. To su, primera radi, voda i vazduh. Navedena dobra su korisna ali nisu retka.

Veličina vrednosti proizvoda zavisi od količine nekog dobra i intenzivnosti potrebe koja se zadovoljava tim dobrom. Ukoliko je veća intenzivnost potrebe koja se zadovoljava nekim dobrom, veća je i vrednost tog dobra.

Istovremeno, ukoliko je veća količina nekog dobra, utoliko je manja vrednost tog dobra. Normalno, poslednja jedinica nekog dobra jednaka je marginalnoj korisnosti tog dobra.

Odlomak iz djela: Ivica Stojanović, Ekonomija, str. 49-50.

Bilješke:

[1] Bohm-Baverk, Kapital und Kapitalizins, III. Najznačajnije je treće izdanje ovog dela, jer su tu unete izmene i dopune. I sv.: Seschichte und Kritik der Kapitalizins Theorien, 1884; II sv .: Positive Theorie des Kapitales, 1889.

Related Articles

Close
Close