“Neka, ja ću umesto tebe” – Zvuči poznato

Neophodno je pomagati detetu, ali ne treba preterivati. Roditelji sve češće odrađuju poslove umesto deteta. Da se dete ne muči, da se slučajno ne povredi, da mu pokažu ljubav, da mu ugode… Ili roditelji žure, pa nemaju vremena da sačekaju da se dete samo obuče, zakopčavaju detetu dugmad, oblače čarape, hulahopke, vezuju pertle… iako ona sama već odavno pokazuju interesovanje da se time pozabave.

Ne idu peške u vrtić jer dete sporo hoda ili hoće da hoda po ivičnjacima, nego guraju dete u kolicima jer je tako jednostavnije i brže. Nekad  to rade roditelji, a ponekad bake i dede. Ali bake i dede mnogo manje vremena provode sa detetom u odnosu na roditelje, pa je njihov uticaj na razvoj deteta slabiji. Što znači da su u ovom slučaju glavni ”problem” roditelji.

Kako preterano pomaganje može da bude štetno? I zašto to roditelji rade? Možda da zaštite dete? Ili udovoljavanjem stvaraju zavisan odnos i više vezuju dete za sebe. To nije prirodno, nije u skladu sa biologijom i pogrešno se tumači kao ljubav i briga.

Zaštititi dete je prirodno, ali prezaštićivanje je pogrešno. Na primer, dete od osam meseci puzi i naiđe na nisku prepreku ili ne može da dohvati neku igračku. Poneka mama ili baka će ukloniti prepreku ili mu dodati igračku, da se “dete ne muči.” Bolje bi bilo pomoći detetu da predje preko prepreke i samo dohvati omiljenu igračku. Kada to savlada, onda sledeći put mogu da naprave mali poligon sa dve, tri prepreke i tako uče dete odmalena da samo savladava prepreke. Sa ovakvim aktivnostima potrebno je početi veoma rano i stalno ih osmišljavati, jer prve godine života su najznačajnije za razvoj mozga. A u tom razvoju važnu ulogu imaju genetika, hrana (posebno jod), okruženje i pokret.

Što je pokret kompleksniji, veće regije mozga se aktiviraju, od kojih su mnoge, između ostalog odgovorne i za kognitivne sposobnosti. Zato je neophodno omogućiti detetu što više kretanja, a posebno aktivnosti u kojima će razmišljati o tome kako da savlada prepreku i reši problem, da li da krene na ovu ili onu stranu, da li da se provuče ispod stolice ili da je zaobiđe. Kretanje postaje još kompleksnije kada dete prohoda. Tada ono počinje da se vrti, skače, kreće uzbrdo i nizbrdo, stalno održavajući ravnotežu. Posebno je važan period kada dete progovori jer u to vreme počinje i najintenzivniji period remodelovanja sinapsi u mozgu, što ima veliki uticaj na ukupni razvoj sposobnosti deteta.

To je period koji za roditelje nije lak, jer dete trči po stanu ili kući, skače sa fotelje na fotelju, penje se po nameštaju, postavlja stotine pitanja svaki dan… Neki roditelji tu naprave grešku i ne dozvoljavaju da dete trči i skače po stanu, ne odgovaraju na pitanja, nego uključe TV i tako misle da su rešili problem. A kada izađu negde u šetnju, dete ne može da se zaustavi, počinje da se penje po klupama, da preskače prepreke, neka deca se penju na drveće. Istraživanja iz evolutivne psihologije su pokazala da deca instiktivno preuzimaju rizik, jer se tako razvijaju, uče o sebi i okolini.

Ako to već znamo, važno je da dozvolimo ovakve aktivnosti, ali u bezbednom okruženju. Nije posao roditelja da zabrane ove korisne igre i aktivnosti, nego da vode računa o bezbednosti deteta, npr. ako se vrti neka to radi na livadi, a ne na balkonu, ako trči neka to bude u parku na travi gde može i da padne, a ne u prodavnici keramike i stakla… Roditelji moraju da shvate da prezaštićivanje nije dobro za biološki razvoj deteta. Zato roditelji i jesu prvi i najvažniji učitelji i treneri, tako da ukupni razvoj i IQ deteta jeste briga roditelja. A prezaštićivanjem i rečenicom “neka, ja ću to umesto tebe” odmažemo i sebi i deci.

Piše: Ranko Rajović

Izvor: detinjarije.com

Close
Close