O kapitalizmu i svojini

Pri analizi bilo kakvog društvenog fenomena ili institucije, dobra je ideja pogledati kako se taj predmet analize posmatra od strane različitih društvenih grupa u datom kontekstu i upitati se zašto te grupe imaju takve stavove. Takav način analize može biti jako plodan. Ako poznajemo ideologiju određene grupe i znamo njen opšti stav o pojedinoj instituciji, možemo povezati te dve stvari i možda u toj instituciji videti nešto što bismo propustili kada bismo se potpuno oslonili na naše sopstvene reakcije, perspektive i predrasude. (Vidi pod Teorija stanovišta.)1

Kada je u pitanju kapitalizam danas na Zapadu, možemo sa sigurnošću reći da je stav o njemu u liberalnim intelektualnim krugovima (na koje se često referira kao na bramane)2jako loš. Ako ste bivši libertarijanac koji je postao reakcionar, apelujem na vas da ostavite po strani sve predrasude u gledištima koje ste stekli godinama apsorbujući Rotbardove spise i živeći unutar libertarijanske zvučno izolovane prostorije. Uzmite Njujork Tajms i pogledajte šta ljudi sa istinskom moći u društvu danas misle o kapitalizmu. To je zanimljiv kontrast u odnosu na beskrajne panegirike i čak ogoljeno slavljene koje kapitalizam dobija u okviru sekte muškaraca sa leptir mašnama i fedora šeširima.

Mejnstrim liberalni sentiment je po pitanju kapitalizma apsolutno negativan. Mišljenja su u rasponu od neodobravanja do ogoljene mržnje. Kapitalizam je okrivljavan za koje god probleme progresivni liberali vide u društvu, a predlozi njihovih rešenja izgleda da uvek uključuju dalje širenje granica demokratske mega-države na sve više ekonomskih oblasti. “Privatizacija” i “deregulacija” su omiljeni bauci progresivnih mejnstrim liberala. Oni su uzroci svih ekonomskih bolesti društva. Ovi ljudi o korporacijama govore na isti način na koji bi sujeverni ljudi govorili o goblinima, avetima i zlim duhovima. Za korporacije čiji je cilj profit se uvek smatra da delaju sa zadnjim namerama. Konzervativni političari i lobisti se smatraju satanistima, jer navodno uzimaju novac od korporacija i koriste ga u svrhu potkopavanja demokratije. Demokratija tu, bukvalno, znači šta god progresivni liberali želeli u datom trenutku.

Radikalna levica, što je odista samo termin za ideološki teren za pripreme budućih mladih bramana pre nego što se uključe u redove demokrata, pasionirano mrzi kapitalizam. Oni ističu iste osnovne razloge, mada im je retorika unekoliko glasnija. Oni će obično bazirati svoje argumente na popularnim spisima raznih radikalnih komunističkih i anarhističkih intelektualaca. Prudon, Bakunjin, Marks, Čomski, Hauard Zin i ostali čine srž čitalačkog iskustva za današnjeg prosečnog bramana sa koledža. Njihove razlike u odnosu na mejnstrim progresivce naprosto su stilske prirode. Kada je zapravo sadržaj u pitanju, malo je razlika između narativa koje promovišu mladi radikali iz pokreta “Okupiraj” i onih koje promoviše demokratska stranka. Put od čitanja Noama Čomskog do stajanja u redu na biralištima kako bi se glasalo za demokrate je kratak i dobro utaban. Ovo su samo dve grupacije koje pripadaju istoj opštijoj političkoj i ideološkoj kasti. Zajednička nit se nalazi u tome što svi oni slave iste apstraktne ideale jednakosti, slobode i demokratije.

Očigledno pitanje je – zašto oni mrze kapitalizam? Šta je to u kapitalizmu što je toliko suprotstavljeno njihovom vrednosnom sistemu? Odgovor postaje očigledan kada pogledamo ideale do kojih drže. Oni kapitalizam vide kao sistem koji je nejednak, nedemokratski i neslobodan. Očigledno je da kapitalizam određene ljude čini bogatima, a ostale ostavlja siromašnima. Otuda je loš, jer – nejednakost. Iskreno, u ovoj tački nije potrebna nikakva dublja analiza. Zaista. To je najdalje što prosečni liberal ide razmišljajući o datom pitanju. Demokratija je sačinjena kao proces horizontalnog donošenja odluka gde svako ima svoj glas. Ideja da svako ima svoj glas prolazi neupitno. Kapitalizam nije demokratija. On je hijerarhijski i autoritaran. Odluke donose šefovi, a sprovode ih radnici. To ne može da prođe. Autoritarizam je loš. Sloboda znači mogućnost delanja bez ikakvog spoljnog ograničenja. Kapitalizam predstavlja neprihvatljivo ograničenje na takvo idealno stanje stvari.

Ovakva argumentacija protiv kapitalizma je retardirana. Levica ne razume prilično jednostavnu mehaniku tržišne ekonomije, te zbog toga nikad ne može načiniti precizna predviđanja o rezultatima sopstvenih politika. Njihova kritika je plitka i nedovoljno promišljena. Čovek može lako izneti argument da je kapitalizam zapravo ono što je stvorilo materijalne uslove koji su omogućili da ovakva fegeterija uopšte postoji. Libertarijanci stalno koriste ovaj argument, uzalud misleći da će možda uspeti da ubede jednu od tih tvrdoglavih, samobitnih budala da potkopavaju upravo onaj sistem koji im omogućava svo to nerazumno trućanje. Desni reakcionari se protive kapitalizmu baš iz ovog razloga. Na kraju krajeva, kapitalizam u savremenom kontekstu je fundamentalno liberalna institucija, čak iako je današnja levica predaleko od shvatanja te činjenice.

Očigledno, levičarska mržnja prema kapitalizmu svakako nije dovoljan razlog da se on podrži, ali jeste razlog da se baci još jedan pogled i vidi da li postoje institucije koje vredi podržati. Standardna definicija kapitalizma jeste privatno vlasništvo kapitalnih dobara (sredstava za proizvodnju) koja se koriste da bi se na tržištu proizveli dobra i usluge u cilju sticanja profita. Privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, ili bilo čim drugim, jeste neophodna institucija u svakom društvu. Indikativna je činjenica da baš ovu instituciju najupornije napadaju levičari. Mržnja prema privatnoj svojini je u srcu levičarskog suprotstavljanja kapitalizmu, više nego bilo koje moguće suprotstavljanje tržištu. Ova mržnja prema svojini je ništa manje do napad na samu civilizaciju.

Svojina je fizički temelj društva. Svojina je elitistički, neegalitarni i hijerarhijski koncept. Ona nužno stvara nejednakost između onih koji je imaju i onih koji je nemaju. Ovo se u ljudskoj istoriji izvorno manifestuje kao nejednakost u mogućnosti da se uspešno primeni sila. Oni koji sebi putem nasilja obezbede svojinu i sposobni su da je odbrane, u boljoj su poziciji da steknu još više svojine iz razloga smanjenog rizika daljeg nasilja koji nastupa sa svakom sledećom akvizicijom svojine. Ovo je, u srži, poreklo stare zemljišne aristokratije i, konačno, države. Pod državom društveni život postaje predvidljiviji time što se svojinski zakoni uspostavljaju i primenjuju. Bogatstvo i produktivnost rastu. Ovo je, u suštini, zdrav proces.

Sledeći korak je jačanje trgovine i tržišta. Tržište je naprosto nenasilni način distribucije i razmene dobara. Ono je neophodno ukoliko ljudi žele da izbegnu stalno nasilje usmereno na sticanje resursa. To ne znači da je nasilje nužno loše. Sva tržišta postoje i održavaju se unutar konteksta koji sadrži trajnu pretnju nasiljem kako bi se očuvao poredak. Tržište je sredstvo izbegavanja hroničnog nasilja, ali – poput svakog stabilnog ljudskog sistema – ono se oslanja na ljude koji su spremni da upotrebe nasilje koje bi ih podržalo kada su pravila urušena i kada se norme ne poštuju. Ideja o potpuno slobodnom, dobrovoljnom i nenasilnom tržištu je uvek bila ništa drugo do izmišljotina masivnih proporcija.

Podela rada, produktivnost i trgovina su pomogli da se stvore materijalni uslovi za razvoj civilizacije i smislenog ljudskog postojanja. Šta je onda problem s kapitalizmom? Istinu govoreći, nisam siguran. Niti sam siguran da li je kapitalizam uzrok krize Zapada ili samo kristalizuje već postojeću krizu. Kriza nije ekonomska, već duhovna. Produktivnost kapitalizma je verovatno doprinela opštem osećaju besmisla koje nastupa kada društvo dostigne tačku relativno visokog blagostanja. Dodajte tome klasu intelektualaca koju čine ljudi koji mrze sopstvenu kulturu i aktivno žele da dekonstruišu njene tradicije, identitet i svete institucije u ime univerzalne jednakosti, te dobijate savršen recept za onu vrstu duhovne apatije i nelagode koja je zarazila Zapad. Kada parade ponosa čine najglasniju formu javne proslave, znate da postoji temeljni problem morala.

Ono što se sa sigurnošću može reći, jeste da kapitalizam u svojoj sadašnjoj formi ne nudi očigledan korektiv postmodernoj dildokratiji3, i podložan je kvarenju pod njenim uticajem. To ipak nije razlog za zaljubljivanje u socijalizam, komunizam ili bilo koju ideologiju koja je eksplicitno protiv institucije svojine. U poređenju s njima, kapitalizam je barem podnošljiv. Esencijalna institucija koju kapitalizam čuva jeste svojina, bez koje ne možemo uopšte imati društvo. Takođe, to je institucija koja se temeljno napada od strane svih levičarskih narativa.

Izvor: katalaksija.com

Bilješke:

  1. Teorija stanovišta je metod analize intersubjektivnih stanovišta po kome su perspektive i stavovi pojedinaca uslovljeni njihovim društvenim i političkim iskustvima. (prim. prev.) []
  2. Termin braman se u neoreakcionarnoj teoriji koristi kao fluidni označitelj posebne kaste ljudi u savremenim zapadnim društvima. Tu kastu okvirno čine kulturne, obrazovne, birokratske i finansijske elite. (prim. prev.) []
  3. Dildokratija je vulgarni termin koji se u neoreakcionarnoj teoriji koristi kao označitelj savremenih tendencija zapadnih političkih sistema da krizu liberalizma, demokratije i kapitalizma ne pokušavaju da razreše stabilizacijom temelja ovih institucija, već njihovim šminkanjem. Npr. pozivanje na formalnost demokratskih procedura, društveni aktivizam po obodima političkog (feminizam, gej aktivizam, politička korektnost) ili ekonomski konzumerizam. (prim. prev.) []

Related Articles

Close
Close